Ostali tekstovi

Reci nam Zdravo

Moja perspektiva, pre i posle Nikole, u vezi pravilnog i poželjnog načina komuniciranja sa roditeljima dece sa invaliditetom i samom decom, dosta se promenila. Nekada sam bila od onih koji su uvek tražili način obraćanja koji ne bi uvredio ili povredio; koji bi bio otvoren, ali ne i preterano direktan; prijateljski, ali ne na silu i izveštačeno; i što je najbitnije, bez sažaljivosti. Znam koliko je teško naći tu neku zlatnu sredinu i biti prirodan, a znam i koliko ume da zaboli pogrešan pristup, iako je iz dobre namere.

I otud i potreba da se o ovoj temi prodiskutuje sa obe strane. Iskoristila sam Instagram kao platformu na kojoj nas prate i roditelji sa zdravom decom, urednog razvoja i roditelji dece sa invaliditetom. Pružila sam mogućnost da prvi postave pitanja, zatraže savet, nešto kao malo uputstvo i smernicu kako i na koji način ostvariti kontakt ali zadržati granicu pristojnosti, tako da u toj komunikaciji svima bude prijatno.

U nastavku su pitanja i odgovori mama koje su se javile za ovu priliku i dale svoje viđenje. Zanimljivo je da su se pitanja ponavljala, ali su i odgovori vrlo slični. A i iz jednih i drugih, videćete da su prisutne predrasude ali i potreba da se ta komunkacija unapredi i da se roditelji, koji se već suočavaju sa toliko briga i problema, bar osećaju prihvaćeno i shvaćeno.

1 – Koji je najbolji način za započinjanje konverzacije na javnom mestu?

  • Kao i sa svakim drugim detetom bez ikakve razlike. Važno je da se shvati da ako dete ne hoda, ili ne priča, ili ne vidi, ili ima neku drugu prepreku, i dalje postoji mnogo puteva kojima, samo ako želite, možete komunicirati. (M.Ć)
  • Prija mi kad se mama drugog deteta (na igralištu) potrudi da uključi i moje dete u igru, iako on uglavnom samo gleda. Prija i kad započnemo razgovor o nekim temama koje su uobičajene za svako dete (npr. sva deca vole da su napolju). A uz to i da me konkretno pita šta je sa mojim sinom. (Tamara)
  • Mogu slobodno da priđu, da se jave i pitaju sta je sa detetom. Ono što mi smeta je kada dete hoće da priđe mom detetu, a majka kaže “nemoj beba spava”. Onda ja kažem “Priđi slobodno seki, javi joj se, ona voli decu.” (Stanislava Pavlović)
  • Spontanost je uvek OK. Najčešće započinje razgovor tako što me neko pita “koliko je Vuk star?”, pa se na to nastavlja moja priča. Nisam imala neprijatnosti. (Gordana)
  • Nekako uvek je spontano dolazilo do priče o problemu koji mi imamo, a ja sam skroz otvorena za bilo kakav razgovor na tu temu, tako da su ljudi valjda slobodni da pitaju sve što ih interesuje. S obzirom da smo mi prilično sitni za uzrast, verovatno ćete reći “jao što je sladak i malen, koliko godina ima?”, i onda se priča nastavlja dalje.(Jelena Babić)
  • Apsolutno svaki vid ljudskog pristupa, odnosno, kada primetim da nam ljudi prilaze sa empatijom i bez sažaljenja. Velika je razlika između prihvatanja i sažaljenja. (Teodora)
  • Meni bilo ko može prići slobodno postaviti pitanje vezano za stanje deteta. Što konkretnije, to bolje. Smetaju mi čudni pogledi, ali i saveti i komentari koji se tiču mog deteta, a da pritom to nisam tražila. Recimo, zašto on toliko ili stalno spava, previše ste obukli, vruće mu je.. (neznajući da je to posledica njegove bolesti, odnosno stanja ). (NOCA)
  • Što se mene tiče, sasvim je normalno i ne osuđujem ljude kad refleksno pogledaju dete koje je drugačije ili se drugačije ponaša. Cenim kad neko uputi osmeh, a konverzacija najčešće krene sasvim normalnim pitanjima: koliko godina ima, koji je razred, u koju školu ide… Ja sam vrlo otvorena po pitanju toga da svima objasnim i ispričam o njenom stanju, i nikada mi ne smetaju dodatna pitanja. (A.P.)
  • Umeju da zasmetaju uporni pogledi, koji se mogu uporediti sa uperivanjem prsta. U takvim situacijama, prirodnije je da nas neko pita, ne šta je našem Luki, već gde ide u školu, da li se bavi nekim aktivnostima ili šta voli da radi i slično. Sećamo se jedne situacije kada su mali Romi onako dečije i iskreno pitali da li naš Luka ne vidi i pomazili ga po glavi. (Lukina mama i sestra)                                                                                            

2 – Koje praktične situacije pogode drugačije porodice dece sa posebnim potrebama?

  • Ne znam kako i dalje ne mogu da se naviknem na buljenje. Potpuno je shvatljiva radoznalost, ali jedno je kad se završi pogledom razumevanja, a drugo je buljenje bez kraja i mere. (M.Ć)
  • Ako pričamo o konverzaciji, mene lično pogađa neinfomisanost ljudi. Često se dešava da ljudi ne znaju sta je Daunov sindrom, što mi je neverovatno, jer je to najčešća hromozomska aberacija. (Gordana)
  • Mi se trudimo da sve što se u određenom trenutku ne može, ostvarimo na neki drugi način. Npr. išli smo na more, on ne može da trčkara kao druga deca po plićaku jer ne hoda još uvek, okej napunićemo mali bazenčić i kupaće se tako; prolazimo pored zabavnog parka, deca se zabavljaju, ne možemo u auta na sudaranje ali zato možemo u auto koji se njiše. Trudim se da doživi sve što može i da me ne pogađaju razne situacije, jer bi se u suprotnom ugušila u šta bi bilo, kad bi bilo. (Jelena Babić)
  • Mene je najviše pogađalo naše neuklapanje sa ljudima. Rođendani, druženja, roditeljski sastanci u redovnoj školi, odlazak u park… Vremenom naučiš da se nosiš sa tim i da na neki način i ignorišeš poglede. Jednostavno, kao da oguglaš i to te više ne pogađa. U početku, kad se i sam miriš sa novom situacijom, navikavaš na takav život, i ma koliko teško bilo, ipak nadaš da će biti bolje, sve te poglede i taj osećaj da se ti sad tu više ne uklapaš, pogađa i boli. (A.P.)

3 – Kako pravim rečima objasniti detetu kada pita “šta se desilo tom detetu?” a da nije uvredljivo roditelju? Da li je u redu da se u tom slučaju upita roditelj o tome?

  • Prave reči su istinite reči, prilagođene uzrastu i razumevanju vašeg deteta. Ako ih nemate, slobodno upitajte roditelja. (M.Ć.)
  • Nije uvredljivo, naravno. Svaka mama voli da priča o svom detetu, pa isto tako i mi. (Tamara)
  • U redu je da se pita roditelj. Ja uvek govorim da moje dete ne može da hoda ili priča, ali da voli drugu decu, da voli da joj pričaju i da mogu slobodno da je pomaze. Kažem da je imala problema kada se rodila, da je bila dugo u bolnici i da su joj lekari stavili kanilu kako bi mogla da diše. Sva deca jako pažljivo saslušaju odgovore i onda ona sama imaju neka svoja pitanja. (Stanislava Pavlović)
  • Skroz mi je OK da se dete interesuje, ukoliko bih videla da se roditelji ne snalazi, jer verujem da bi gledali kako bi se ja osećala, preuzela bih na sebe da objasnim, pa bi samim tim roditelji znao za sledeći put. (Gordana) 
  • Možda je najbolje objasniti kroz neku priču, ili reći on se tako rodio (jer ja imam dečaka čarobnjaka) i spreman je da svojom voljom i upornošću osvoji svet, ili jednostavno, pitati roditelje deteta. Roditelji, koje ja znam, dece sa pp su vrlo svesni problema, opušteni, spremni za saradnju i sigurna sam da će na lep način objasniti sve. Svako gurkanje, ćutanje ili slično tome bi dovelo možda do gutanja knedli. (Jelena Babić)
  • Ne smatram lošim da me drugi roditelji pitaju da ja objasnim njihovom detetu šta nije u redu sa mojim. Ja najčešće kažem “on je samo malo drugačiji, ne govori ali te razume i potrebna mu je mala pomoć da bi se igrao sa vama”. Deci je uglavnom to dovoljno. (Teodora)
  • Potpuno je u redu pitati roditelja o tome i objasniti lepo detetu šta se zapravo desilo. U početku to nisam radila, ali sam vremenom shvatila da deca nisu zlonamerna, naprotiv. Vrlo su iskrena i radoznala. Trebalo bi ih uključiti u razgovor kako bi i oni vremenom prihvatili našu decu. (NOCA)
  • Zavisi od uzrasta deteta. U svakom slučaju, objasniti detetu da to nije ništa strašno ili čudno, da je to dete samo malo drugačije, na način na koji će to moći da razume. Svako poznaje svoje dete najbolje, a i sebe, a naša deca uče od nas tako da će susret sa drugačijima od sebe doživeti upravo na način na koji to doživljavaju njihovi roditelji. (A.P.)
  • Sve zavisi od toga da li roditelj deteta koje je znatiželjno zna o čemu je reč. Mi kao članovi porodice kada nas neko dete koje ne poznajemo pita, uglavnom kažemo da Luka ne vidi i ne priča, ali sve ih čuje i razume i mnogo voli da pliva i jaše konja, na primer. Tako to dete može lakše da razume da je Luka pomalo drugačiji, ali ipak i veoma sličan ostalim vršnjacima. Prirodno bismo mi odgovorili znatiželjnom  detetu na pitanje, jer smo već navikli na to, dok njegovim roditeljima može biti neprijatno da im bilo šta odgovore pred nama. (Lukina mama i sestra)

4 – Da li je uvredljivo pitati roditelja za način kako se obratiti detetu ( u slučaju nedostatka sluha, vida, ili u slučaju da ne želimo da uznemirimo dete pogrešnim pristupom)

  • Ne samo da nije uvredljivo nego je i poželjno, olakšava komunikaciju a nema rizika da će detetu nešto biti preintenzivno. (M.Ć.)
  • Nije uvredljivo, čak poželjno. Po meni, svaki direktan pristup je bolji od gledanja i komentarisanja sa strane. To nam nikako ne prija. (Tamara)
  • Nije uvredljivo, smatram da je bolje pitati da ne bi dolazilo do neprijatne situacije. Čini mi se da je lakše objasniti, nego skrivati poglede, i jednoj i drugoj strani. Sva deca su željna pažnje i ljubavi, tako da su osmeh i dodir uvek dobrodošli. (Jelena Babić)
  • Ne mislim da je uvredljivo da me pitaju kako da se obrate detetu. Čak to smatram vrlo umesnim. (Teodora)
  • Ja smatram da je sasvim OK i normalno pitati. I sama uvek pitam kada upoznajemo neko novo dete u školi npr. (A.P.)
  • Ne smatramo to uvredljivim, već zapravo dobrim načinom da se uspostavi prvi korak komunikacije. Naš Luka, na primer, uglavnom ne pruža ruku drugima, ali uvek daje glavu da se poljubi, što drugi ne mogu znati ukoliko nas ne pitaju. Ono što nam je važno jeste da se uvek ljudi jave i obrate Luki, pa bilo to i samo rečima. (Lukina mama i sestra)

5 – Zašto nekim ljudima nije prijatno kada svoje dete pustim da slobodno priđe detetu sa invaliditetom?

  • Teško mi je za da zamislim da je postoji osoba kojoj je neprijatno što jedno dete prilazi drugom detetu!? (M.Ć.)
  • Ne znam. Ali mogu reći da je meni prijatno izuzetno. Zamolila bih mame čak da ne sklanjanju decu, našoj deci prijaju druga deca (samo da im objasne da sa našom decom mora malo nežnije). (Tamara)
  • Ne bi trebalo da bilo kome bude neprijatno, oni su samo deca. Deca najčešće prilaze i pitaju. Nama je jedna devojčica prišla u Dino parku, sve je primetila neobično na Dajani i ispratila kako je aspiriram, kako je hranim, čak je primetila i da su joj kolica drugačija. To je prirodno, deca su radoznala, trebalo bi im približiti šta je sa detetom tako da mogu da shvate, prema uzrastu. Trebalo bi decu naučiti da postoje drugačija deca, sa poteškoćama u razvoju, ali da su to pre svega deca kao i sva druga. (Stanislava Pavlović)
  • Mislim da velika većina sklanja iz straha od konverzacije jer ne zna šta bi rekli svom detetu niti kako bi se ponašali u društvu tih roditelja. (Gordana)
  • Nismo imali ovakve situacije, niti sam ja neko kome bi smetalo da mom detetu drugo dete priđe, a naročito ga ne bih sklanjala, jer su deca deca, šta god nosila sa sobom. Ne želim nikoga da osuđujem, svako radi kako misli da treba, ali ljudi nemojte sakrivati decu jer su najveće bogatstvo, pored toga, ako budemo to radili niko neće imati prilike da nas upozna i čuje šta imamo da kažemo.
  • Ovo je meni ranije bilo neprijatno jer sam strahovala da moje dete iz neznanja povredi drugo dete. Takođe mi  je bilo neprijatno jer onda moram da objašnjavam šta je problem kod mog deteta, pa razna potpitanja koja su mi ranije teško padala. Sada više ne, prilično se dobro nosim sa tim. (Teodora)
  • Mislim da tu postoje dve grupe ljudi. Oni koji se i sami ne osećaju prijatno pored osoba sa invaliditetom, pa to nesvesno prenose i na svoju decu, jer i ne znaju drugačije, i oni koji se plaše da ne uvrede ili povrede ili da njihovo dete ne kaže ili uradi nešto pogrešno. (A.P.)

6 – Kako da pokažem saosećanje, a da se ne protumači kao sažaljenje?

  • Pružiti osmeh, pružiti ruku, raširiti zagrljaj. Prema stepenu bliskosti. (M.Ć.)
  • Direktno i iskreno obraćanje je uvek OK. Primer kako ne treba: “jaaaooo kako je mršav” … uz sažaljiv pogled. To sam ja doživela i ne razumem i dalje sta je dotićna time htela. (Tamara)
  • Ono što meni smeta je kada mi kažu: Šteta, a baš je lepa. Ukoliko vas zanima pitajte kako je dete, kako je majka, ukoliko možete lepo je ponuditi bilo kakvu pomoć, jer nam je nekada veoma potrebna. Meni lično nekada hitno treba nešto iz radnje, a sama sam kod kuće sa detetom i nemam mogućnosti da izađem do radnje. U tim situacijama poželim da imam nekoga da zamolim da mi nešto kupi. Nekada nam je potrebno da neko dođe na kafu, da popričamo o nekim drugim stvarima. Često imam osećaj da je ljudima problem da dolaze u goste kod nas jer misle da će nam smetati. Zato slobodno pitajte, pružite podršku. (Stanislava Pavlović)
  • Kroz priču možete pokazati da vas zanima da čujete o toj dijagnozi i da pitate kakav je plan za dalje. Sve samo nemojte praviti grimase koje ne znate sakriti. (Gordana)
  • Ponašajte se normalno, pitajte kako ste, osmehnite se, bez onog pogleda “jao jadna”. Verujte da nema razloga za to, jer mi uživamo sa decom i jako smo srećni. Radost, koju moj Pavle pruža, je nemerljiva. (Jelena Babić)
  • Pretpostavljam da nas mnogi sažaljevaju, ja zaista nemam problem sa tim. Mnogo ljudi u takvim situacijama i ne zna kako da odreaguje ili se ponaša, pa ih neko shvati pogrešno. Svakako sam sigurna da im je žao i to je ljudski i normalno. (NOCA)
  • To se jednostavno oseti, normalno je da je nekome žao ali roditelji dece sa posebnim potrebama uglavnom ne žele da ih neko žali, kao što im bude i neprijatno kad ih neko veliča jer su, eto, oni jači od svih drugih. I mi, roditelji dece sa posebnim potrebama, smo ljudi kao i svi ostali, tako da samo opušteno i normalno kao što bi pričali sa bilo kojim drugim roditeljem u parkiću. (A.P.)
  • Mi se kao porodica ne fokusiramo na ono što Luka ne može ili neće moći da radi, već na sve ono što može i radi na drugačiji, sebi svojstven način. Tako da bismo voleli da i drugi imaju taj pristup i da saosećanje iskažu time što će ustati u prevozu, imati razumevanja na poslu, uskočiti nekad u pomoć i pričuvati ga na pola sata, poput naših komšija i slično. (Lukina mama i sestra)

7 – Da li bi roditelje dece sa pp rastužilo pitanje KAKO STE, uzimajući sve probleme koje takav život nosi?

  • Neee, naprotiv. Prvo jer znači. Drugo, možda su roditelji upravo na sedmom nebu jer su prespavali celu noć, jer je dete ostvarilo neki napredak, skinulo peg, naučilo da puzi, prvi put reklo mama… Mnogo je povoda da roditelji budu dobro i radosno, mnogo su životnih tajni otkrili, a kako će podeliti to sa vama ako ih ne pitate kako su. (M.Ć.)
  • Zašto rastužilo? Svaka normalna konverzacija prija. Mi jesmo možda malo umornije i imamo “posebne obaveze” ali mislim da nas je većina srećna i uživamo u svojoj deci. (Tamara)
  • Ja lično nemam problem sa tim. Odgovorim da li smo dobro ili imamo neke vanredne probleme koje trenutno rešavamo. Naš odgovor “dobro smo”, znači da je sve regularno. (Stanislava Pavlović)
  • Nikako, šta više, jako mi drago bude kada me neko to pita. (Gordana)
  • Ne bi me rastužilo, i ne rastužuje me, jer to znači da je nekom stalo, a to je jako lepo. Tačno je da nije lako, i da ima teških situacija, ali prosto to je život kojim živimo. Kao što ja volim da pitam nekog kako je, tako je i meni drago da čujem isto pitanje, izmami osmeh na lice.(Jelena Babić)
  • Mnogi ljudi, a sada već umem da prepoznam, pitaju “Kako ste?”, samo  iz radoznalosti. Ili čuveno pitanje “Kako sve to podnosiš?”. Ranije sam imala potrebu da se pravdam, pa ispričam celu svoju istoriju, i ako mi to nije ni malo prijatno. Sada takvima samo odogovorim “Super smo, sve je super. Kako ste vi?”. Uglavnom se onda povuku i prestanu da zapitkuju. (Teodora)
  • Ne, hvala im što pitaju 🙂 (NOCA)
  • Meni je pitanje “Kako ste” normalno i poželjno kako nama roditeljima drugačije dece tako i svim ostalim ljudima,tako da,što se mene lično tiče,pitati nekog kako je je stvar vaspitanja i empatije. (A.P.)
  • Mi smo porodica koja je vrlo brzo prihvatila činjenicu da Luka ne vidi, ne priča i da nikada neže biti potpuno samostalan i naš stav i pogledi na svet su veoma pozitivni. Moja mama i tata nikada ne deluju pokunjeno, depresivno i takve smo i sestra i ja. Imajući u vidu način na koji se mi nokao porodica nosimo sa izazovima koje odgajanje deteta sa invaliditetom sa sobom nosi u našem okruženju, pitanje “Kako ste?”, ukoliko nije postavljeno sa prizvukom sažaljenja već saosećanja, ni i kog razloga ne bi nas rastužilo. (Lukina mama i sestra)

8 – Da li vam smetaju termini “sa posebnim potrebama”, “sa specijalnim potrebama”,šta je za vas najprihvatljivije?

  • Ne smetaju, potrebni su. (M.Ć.)
  • Ne smetaju. Ja koristim “sa posebnim potrebama” ili za svoje dete nekad kažem “sa ogromnim potrebama”, zato što tako jeste… (Tamara)
  • Meni ne smetaju ti termini. Smatram da ona zaista ima posebne potrebe, jer ima posebnu hranu, posebna kolica, na poseban način je kupamo, ima problem sa disanjem, sve kod nje je specifično i upravo mi se najviše dopada ovaj termin. (Stanislava Pavlović)
  • Meni lično ništa ne smeta, to su samo termini. Primetila sam da smeta drugim roditeljima, pa sam i ja počela sa pp da primenjujem “smetnje u razvoju”, nekako bolje zvuči, ako se može tako reći. (Gordana)
  • Meni ne smeta termin “dete sa posebnim potrebama”, jer mi je nekako najprihvatljiviji od svih koja deca mogu da nose. (Jelena Babić)
  • Ne smeta mi termin dete sa posebnim potrebama jer zaista mislim da moje dete ima posebne  potrebe u odonosu na redovnu  decu. (Teodora)
  • Ne smeta mi, dok mom suprugu smeta. Prihvatljiva su oba termina  (sa posebnim ili specijalnim potrebama). (NOCA)
  • Ne smeta nam. Naš Luka ima neke potrebe poput i druge dece, ali i potrebe koje su specifične i nisu nalik potrebama koje imaju njegove sestre. Ono što nam smeta jeste korišćenje reči poput debil, kreten, retard u svakodnevnom razgovoru, i tu smatramo da je potrebno ukazati deci koja ih koriste na to šta zapravo znače, i da se iskoreni njihova upotreba. Najprihvatljivije je da se drugi ne obaziru toliko na samu formulaciju reči, već više dela i odnos prema našoj deci. (Lukina mama i sestra)

9 – Šta raditi u situaciji kada dete je dete (sa poremećajem u ponašanju) previše slobodno (konkretan slučaj: “zaleće se i umesto ljubljenja balavi drugu decu kojima to smeta a roditelji tog deteta ne reaguju”). Na koji način skrenuti pažnju a da ne bude uvredljivo?

  • Reći svom detetu da obriše obraz. Objasniti da neko nema mogućnost da bude sofisticiran u izražavanju nežnosti, naklonosti, bliskosti. Kako bi bilo dobro da roditelji koji ovo pitaju zavire u vrtićku grupu gde je dete/deca sa posebnim potrebama. Kad jednom vidite kako se tipična deca spontano ponašaju prema onome ko ne može isto što i oni i kome je potrebna pomoć, poželećete da i vaše dete ima to veliko, dragoceno iskustvo sopstvenog oplemenjivanja. (M.Ć.)
  • Da moje dete neko tako “balavi”, rekla bih roditeljima samo “Molim Vas da se ne ljube zbog virusa i ostalih gluposti.” Možda bih ja u tom slučaju ispala lažov ali mislim da bih sve poštedela neprijatne situacije. (Gordana)
  • Ja sam sama takva da sam uvek pazila na ponašanje svog deteta, koje je bilo sklono takvom ponašanju, i razumela sam da nekim ljudima to ne bi bilo prijatno. Nije mi se desilo da mi bilo ko skrene pažnju i ne znam na koji način bi to bilo ok, a da na povredi, ali računam da svako brine o tome, a ako ne, rekla bih najljubaznije da meni ili mom detetu nije prijatno i dala predlog da se igraju nečega kako bi se situacija dovela na nešto prihvatljivo za obe strane, a da niko ne izađe povređen, ili uvređen, i da se oseća loše. (A.P.)

10 – Da li Vam smetaju pogledi, ili Vam više smeta da Vas neko ne primećuje da bi izbegao neprijatnu situaciju? Kakav pogled/reakcija je primerena?

  • Pogledi normalne radoznalosti za nešto drugačije su potpuno razumljivi. Neprimereno je kad se pretvori u beskrajan izbezumljen i zatupljen pogled koji ne mogu da skinem sa nas. (M.Ć.)
  • Ima prostih i bezobraznih zena sa onim skrivenim pogledom “daleko bilo od mene” , koji svakako ne prijaju… ali je vecina divnih zena koje imaju taj direktan pogled, sa smeskom podrske, koji nam ulepsa dan. (Tamara)
  • Uvek ima pogleda, ali mi ne smetaju. U početku sam ih primećivala, sada nakon 5 godina ih više i ne primećujem. Nisam imala nikakve neprijatne situacije. Kao što priđete roditeljima zdrave dece, tako možete i nama, sve zavisi od osobe do osobe. Letos na jednoj plaži unosila sam dete u vodu, to je primetila jedna mlada žena, prišla je i pitala da li mi treba pomoć. lepo smo se ispričale dok sam držala dete, a ona je sve vreme kvasila mom detetu ruke i mazila je. Ulepšala nam je dan, a zaista nam je i pomogla, moja devojčica je baš uživala. (Stanislava Pavlović)
  • Tek sada su krenuli pogledi jer je Vuk stariji. Ne smeta mi, smeta mi kada ljudi izbegavaju kontakt baš čini mi se zbog čitave teme jer ne znaju šta da kažu. (Gordana)
  • Ne smetaju mi, a zaista nismo ni imali neke loše situacije, iako je dete rođeno sa rascepom usne, ja sam ga najponosnije izvodila napolje i šetala. (Jelena Babić)
  • Užasno mi smetaju uporni pogledi i “buljenje” u moje dete. Smatram to jednim od vrhunaca nepristojnosti. Izbegavanje, da ne bi došlo do neprijatne situacije, razumem. Ljudi to prosto rade iz neznanja.
  • Da, jako mi smetaju pogledi. Više bih volela da me ignorišu. Ukoliko ih zaista zanima šta je u pitanju, neka priđu i pitaju. (NOCA)
  • Osmeh je uvek primeren. Mahnuti pozdraviti uz osmeh je uvek primereno i prijatno. (A.P.)
  • Ne prijaju nam pogledi koji su poput upiranja prstom i pogledi sažaljenja. Iskren osmeh je najbolja reakcija. (Lukina mama i sestra)  

11 – Šta Vam najteže pada emotivno?

  • Ignorisanje, ponašanje kao da dete ne postoji…Ovo mi je naročito teško ako je neko blizak, prisetim se koliko smo se igrali i trudili oko njihove dece. Ipak, shvatila sam da se ne radi o neprijatnosti, već o lenjosti, jer treba se potruditi u komunikaciji, a ljudi kad ne dobiju odgovor na Ćao… odustaju. (M.Ć.)
  • I dalje mi teško pada kada vidim dete koje je istog uzrasta kao moje dete. Odmah mi kroz glavu prolazi slika nje i toga šta bi ona sve mogla da je sve OK. To je moj problem i sa njim se borim svakodnevno. Kao i svi, nekada imamo lakše, a nekada teže dane.
  • Jednom prilikom se jedna žena, sa detetom i suprugom, uplašila kada je ugledala Vuka, i uhvatila muža za ruku da i on pogleda… Kasno je primetila da sam ja to videla i sagnula je glavu, jer je očigledno bilo sramota i njene reakcije i mog oštrog pogleda. To mi je baš teško palo emotivno. Eto, takve situacije. (Gordana)
  • Činjenica da ne znam šta sutra može da se desi, i bez obzira što radim sve što mogu, na neke stvari ne mogu da utičem. Istina, niko ne zna šta nosi dan, a šta noć, ali ovo je malo drugačije.
  • Emotivno mi najteže pada kada se nađemo u skupini redovne dece koja se samostalno igraju, druže, a ja sam svesna da moje dete neće nikada to doživeti, niti je sposoban to da isprati. (A.P.)
  • Najteže mi padaju komentari roditelja tipa: “Joj ne znaš kako je meni”, drama oko problema koji su zaista smešni naspram naših i sl. Mada, ko zna. Možda bih i ja bila takva da nisam rodila dete sa posebnim potrebama. Ne mogu ni te roditelje da osuđujem, svakom je svoja muka najveća. (NOCA)
  • Kontakt sa decom istog uzrasta ili roditeljima dece istog uzrasta, uvek vrati u stvarnost i podseti da je sve drugačije, i onda uvek zaboli i kroz glavu prolazi ono kako bi bilo da je sve bilo drugačije. (Lukina mama i sestra)

12 – Kako se ponašati u sitacijama kada su u pitanju velika deca sa poremećajem u ponašanju koja ne umeju da se igraju sa manjom decom (parkić, igraonica) jer postoji opasnost da veliko dete iz nehata povredi manje? Kako razlikovati bezazlene od potencijalno opasnih situacija?

  • Roditelj je taj koji bi morao da pazi na svoje dete da ne povredi ostalu, bilo ono sa pp ili ne. (Tamara)
  • Ne znam da li bi znala da razlikujem, ali svakako bih uvek bila tu za svaki slučaj. (Gordana)
  • O tome prvenstveno treba da brine roditelj koji najbolje poznaje svoje dete i njegove reakcije, to kažem kao neko ko ima i dete da posebnim potrebama i dete urednog razvoja, i uvek obraćam pažnju kada su pored manje ili veće dece od sebe, i uopšteno na to kako se igraju i ponašaju, i ne razumem roditelje koji ne obraćaju pažnju na ponašanje svoje dece. (A.P.)

13 – Par pitanja je stiglo vezano za situacije iz vrtića u koje idu deca sa poremećajem iz spektra autizma, gde se deca često žale na agresivno ponašanje (udaranje, čupanje, pokazivanje genitalija, vrištanje i ometanje). U tim sitacijama deca se sklanjaju i govore roditeljima da je to dete loše i da ga ne voli zbog toga, dok roditelj želi da razvije toleranciju i razumevanje kod svog deteta a opet, i da ga zaštiti. Kako reagovati, kome se obratiti, kakav stav zauzeti u odnosu na svoje dete, u odnosu na vaspitača, u odnosu na roditelje dece sa pomenutim ponašanjem.

  • Nemam takvu situaciju, ali recimo da je moje dete redovnog razvoja dosta bi razgovarala sa njim, pokušavala da objasnim o čemu se radi, na kraju bih možda i pozvala roditelja tog deteta da nas posavetuje kako da najbolje ostvarimo kontak uz podršku vaspitača. (Gordana)
  • Ovo prvo zaista nije toliko često ali se dešava. Navešću svoj primer kada smo krenuli u redovan vrtić. Na jednom roditeljskom sastanku sam se predstavila, objasnila problem moga deteta i zamolila ostale roditelje za razumevanje. Naišla sam na veliko odobravanje, čak su roditelji sami rekli da će kod kuće objasniti svojoj deci zašto je A drugačiji i zašto nekad radi stvari koje su njima možda čudne. Prvenstveno, jako je važna podrška vaspitača koji će biti spona između roditelja druge dece i roditelja deteta sa pp, i spona između deteta sa pp i druge dece.  Moje dete nije bilo agresivno, niti je na bilo koji drugi način ugrožavalo drugu decu tako da  nemam iskustva u takvim ekstremnim situacijama. (Teodora)
  • Tu vaspitači moraju preuzeti odgovornost i brigu i naći način da skrenu pažnju detetu sa problemom i umiriti ga. Roditelj može da objasni detetu da je to dete drugačije, i da se na takav način igra jer ne ume drugačije, ali su vaspitačice te koje tu moraju stvoriti prijatnu atmosferu za svu decu jednako. Mi smo imali te situacije ali smo imali i divne vaspitačice koje su jako vodile računa o njoj i drugoj deci, tako da tu nikada nije bilo većih problema. Svakako to nisu prijatne situacije, ni za roditelje dece sa posebnim potrebama, ni za roditelej zdravorazvojne dece, ali je važna saradnja svih sa vaspitačicama. (A.P.)

Hvala puno svim majkama koje su našle vremena i volje da podele svoje viđenje. Volela bih, a i verujem, da će ovaj tekst pomoći nekima da se u opisanim situacijama osete slobodnije da komuniciraju, da upute osmeh, da pruže razumevanje… Svi smo različiti, pa tako verovatno postoje i osobe koje se ne bi složile sa gore navedenim savetima, kojima bi sve to smetalo i od kojih ne biste dobili dobru povratnu informaciju. Ali isto tako verujem da takav stav ne vodi prema otvaranju društva prema osobama sa invaliditetom, prema prihvatanju koje jeste preduslov za normalno društvo bez diskriminacije.

Budite slobodni da svoja dosadašnja ili buduća iskustva, možda baš podstaknuta ovim tekstom, podelite u komentarima.

2 thoughts on “Reci nam Zdravo

  1. Hvala za ovaj tekst. Mama sam dvoje malisana bez pp, i ja lično nisam nikad bila u okruženju dece sa pp, tako da sam upila sve savete i sad znam kako da se “ponašam” u navedenim situacijama. Smatram da treba prihvatiti da je mnogo nas na pogrešan način odgajano i mnogo je neinformisanosti i na nama je da to okrenemo, makar nam bilo neprirodno jer baš deca uče od nas. Svet može da bude mnogo lepo mesto za sve ako ppstoji komunikacija. ❤️

    Like

    • Draga Olga, drago mi je da je tekst bio od pomoci i da je uspesno ukazao na bitne stvari. Na nama, roditeljima, je odgovornost da komunikaciju ucinimo laksom i boljom 🙂

      Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s