Intervjui

Vukova stena

Zažmurite i zamislite da u rukama držite nešto što teži 470 gr. Zamislite bebu koja staje u veću mušku šaku. Zamislite svu tu krhkost bića koja se našlo u ovom svetu čak 16 nedelja ranije. A onda zamislite i snagu, i upornost tog istog bića koje se bori od prvog dana da, uprkos posledicama koje je ostavio prevremeni porođaj, ostvari svoje potencijale i uživa u životu kao jedan snažni sedmogodišnjak. Vuk je jedno nasmejano i srećno dete, pre svega. Njegovi mama i tata mu daju primer, vetar u leđa i najjači oslonac kakav roditelj može da da.

Danas je 17. novembar, dan posvećen svim prevremeno rođenim bebama. Bitno je da znate da su ove bebe pravi borci koje u tim inkubatorima biju prve životne bitke. Tako mali i nejaki, tako veliki i snažni. Mali divovi.

Dobrodošlicu želim Vukovoj mami Aleksandri. Kako bi nam se predstavila?

Moje ime je Aleksandra i majka sam dečaka Vuka, zbog koga ponosno sebe nazivam “MAMOM”. Sebe vam ne mogu opisati kao tipičnu trudnicu, osim što je u ogromnoj količini bila prisutna sreća mog supruga Stojana i mene. I to je ono što je tipično kod većine budućih majki i očeva – uživanje u trudnoći i planiranje budućih dana sa bebom. Ja ih, lično, nisam imala dugo. Nisam u trudnoći dočekala da se ugojim, da teže hodam ili još teže sedim…ili varijantu još neke od slatkih muka u tom periodu. Moj stomak je tek krenuo da raste, kada sam morala da se porodim, ulaskom u 24. nedelju. Nisam ni počela sa planovima, već su mi svi bili pred očima. 15 dana pre porođaja je kontrolni 4D ultrazvuk bio savršen. Malo posle toga sam kod doktora otišla sa objašnjenjem da ne osećam bebu u stomaku. Pokazalo se da sam tog dana bila jako duhovita, pošto se toj mojoj rečenici nasmejalo par osoba u ordinaciji. Ipak, nije se ispostavilo kao nešto za smeh kada se ustanovilo da zbog infekcije moram hitno na porođaj. On brzo prolazi i ja u toku porođaja nisam u budnom stanju. U maju 2012. postajemo ponosni roditelji dečaka koji teži svega 470 grama. Vuk dolazi na svet kao ekstremno nezrela beba, bez razvijenih pluća, sa dijagnozom Hidrocefalusa, Retinopatije, krvarenjem, prenatalnom anemijom i još dosta problema koji se javljaju iz dana u dan.


– Kako si se suočavala sa onim što su lekari prognozirali u početku? Da li te je to obeshrabrivalo?

Da sam postala majka i da je Vuk još uvek živ, saznajem tek nakon tri dana ležanja u bonici. Pošto je ocenjen nulom na rođenju, nisu mu davali prevelike šanse da preživi… Niko osim nas. Našša velika sreća i vetar u leđa su u početku definitivno bile dr Tatjana Nikolič i dr Mira Raičević. Značilo nam je da neko veruje u Vuka, jer su uglavnom svi imali loše prognoze. Često su nas savetovali da ga ostavimo, da se raspitamo o ustanovama gde bi mogao da bude…ali nas nikad ništa od toga nije obeshrabrilo. Snaga u tih malih 470 grama je bila toliko velika da nam je bilo nezamislivo da pored njega ne ostanemo hrabri.


– Ko i šta ti je najviše pomoglo da ostaneš jaka i pozitivna?

U situacijama kada ne znate za sebe i zdrav razum od šoka i brige, prava je magija da neko uspe da vas drži fokusiranog. Kod mene je magiju stvarao moj suprug, i bez njega i njegove podrške moja snaga ne bi bila vidljiva.

– Vuk je puno naučio od vas, koliko i šta ste vi naucili od njega?

Dete sa problemom veći deo dana i svog vremena zavisi od vas, vaše priče, igre, hranjenja…Vuk ima dosta problema i dijagnoza sa kojima se i danas suočcavamo, ali mu nikad nije izostao osmeh na licu ili upornost da nešto uradi do kraja. Danas ponosno mogu da kažem da me je on naučio kako se boriti do kraja, kako je to kad u nešto veruješ, i šta je pravi rezultat onoga: Upornost se isplati. Zbog njega sam jača, ispunjenija i puna vere za novo sutra.


– Da li misliš da lekarima treba potpuno verovati i šta je ono što jedan lekar mora da ima da bi dobio poverenje i poštovanje?

Iskreno, ne mislim da slepo treba verovati lekarima. Iako nam se čini da mi o tom stanju ili dijagnozi ne znamo ništa, mi u stvari najbolje poznajemo svoju decu. Zato na prvom mestu treba verovati u njih. Iz našeg ličnog iskustva, lekar koji ima naše poverenje, od samog početka, je dr Mira Raičević, jer je imala profesionalan pristup, tj. stvari nam je predstavila realno i ukazala na probleme kao i na moguća rešenja. Pokazala je da ono što kaže, bez greške uradi i u praksi.


– Koliko se pristup lekara u Srbiji razlikuje od pristupa u inostranstvu?

Što se tiče lekara u inostranstvu, razlikuju se od naših po mnogo čemu. Imaju drugačiji pristup detetu ali i roditeljima. Potrudiće se da od deteta izvuku najbolje, ali i da učine sve što je moguće da mu bude bolje. Drže se strogo svega što kažu ili urade i dobro se informišu o svemu.


– Da li ti smetaju neke stvari u nastupima drugih ljudi prema tvom detetu, tebi, tvojoj porodici? Da li imaš negativna iskustva i da li te ona pogađaju?

Što je Vuk stariji i što se sve više nalazimo van kuće nego ranijih dana ili na početku, tako sve više i ima pogleda upereni ka njemu. Ranije sam znala da budem jako grlata, čak sam i ulazila u rasprave… I dan danas to radim zbog njega ali dosta ređe. Što ne znači da me manje pogađa. Osećam poglede kada se šetamo, i čujem šaputanje koje je u mojoj glavi preglasno. Shvatam da je različitost kod ljudi po svim stavkama činjenica, ali zar ne treba dete da predstavlja najveću dobrotu i iskrenost u ovom svetu, ma kako ono izgledalo kada ga pogledate?

– U kom smislu su te svi ovi izazovi promenili i kakva si ti danas u odnosu na tebe pre rodjenja deteta?

Slika “PRE i POSLE” se kod mene dosta razlikuje. Ali ne u kilogramima… (možda malo). Sve što je pre Vuka predstavljalo problem ili prepreku za mene, kasnije mi je delovalo kao svakodnevnica. Nisam imala predstavu o sebi kao takvoj, dok nisam prvi put ugledala Vuka. Pre njega, ta volja , snaga i upornost kao da nisu dovoljno bili prisutni.

– Da li ti je psihički vremenom postajalo teže ili lakše i u kom smislu?

Jedno je sigurno – da nije postajalo lakše vremenom i mislim da neće postati. Briga, borba i misli o svemu vezano za Vuka su se samo vremenom gomilali, ali smo pored njega nekako naučili da se ne predajemo.

– Koji su zacrtani ciljevi?

U ovakvim životnim situacijama shvatite koliko ljudi zapravo imate pored sebe i ko su pravi prijatelji. Retki su oni koji su od početka ostali uz nas. Zbog svih tih ljudi i Vuka kao našu najveću motivaciju, ciljeva ima dosta. Trudimo se da svaki za što kraće vreme osvojimo.Vuk je dosta napredovao i najvažniji cilj koji nas prati od početka je taj da on bude srećno dete, i da takav bude svakog dana. Sve više postaje svestan ljubavi koje mu pružamo, sve više se međusobno razumemo i to je nešto čemu stalno težimo.

– Da li te neuspesi razočaravaju i u čemu nalaziš motivaciju?

Što se tiče neuspeha , već smo se na početku uverili da za Vuka to nije nešto što je prihvatljivo. Tome je on vremenom naučio i nas. Ne da ne prihvatamo, nego da jednostavno o njima ne razmišljamo. I oni za nas ne postoje. On je oborio i pregazio sve prognoze koje su ga pratile više od godinu dana, tako da je najmanje što smo mogli je da verujemo da svakim danom može sve više. Naša porodica je moja motivacija i mislim da je to najjača stena bez koje niko od nas ne bi mogao ovo da podnese na isti način.

– Koja je tvoja poruka roditeljima koji se tek suočavaju sa dijagnozama svog deteta ili su imali iskustvo kao vaše?

Vuk ima sedam godina i dosta dijagnoza koje je imao na rođenju je zadržao do danas. I još uvek ih ima, i imaće ih. Ali on takođe sedi sam, puzi po sobi, počinje da se vertikalizuje, zna sve životinje, razlikuje neka slova ili predmete u knjigama… Isti onaj dečak koji je oči otvorio tek posle 15 dana i koji bez aparata nije mogao da diše. Zato samo verujte u svoje dete. Raspitujte se, čitajte, pitajte, zovite, pišite… Sve će vam značiti, ako ne danas, onda za godinu dana. Njima je potrebna samo mala pomoć, i pokazaće vam. 

#ekipa koja pobeđuje

Pratite njihovu priču na Instagramu @vukmamaitata

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s