Ostali tekstovi

Reč na R

Koliko često koristite “retardirano” kao epitet ili “retarde!” kao uvredu? I šta za Vas ona znači?

Problem sa upotrebom reči “retard”, možda najbolje objašnjava sledeći tekst:

“Pa, šta je zapravo loše sa rečju “retard”? Mogu vam samo reći šta znači meni i ljudima poput mene kada je čujemo. Znači da nas svi vi ostali izopštavate iz grupe. Mi smo nešto što nije poput vas i nešto što vi nikada ne biste hteli da budete. Mi smo nešto van “in” grupe. Mi smo nešto što nije vaša vrsta.”

Ovo je deo pisma koje je napisao Džon Frenklin Stivens, američki govornik, borac za prava osoba sa invaliditetom, glumac i sportista . Frenk je rođen sa Daunovim sindromom. Svoje otvoreno pismo je 2012. godine uputio En Kolter kao reakciju na njen tvit u kom je koristila reč “retard”, aludirajući na Obamu, i koji je tada izazvao jake i negativne reakcije.

Ali šta je zapravo sporno sa značenjem ove reči i doživljajem nje kao uvrede ako je to prvenstveno medicinski izraz? Kao reč, prvi put se spominje sredinom 1400.godine kao medicinski termin koji opisuje “zaostajanje” i vodi poreklo iz latinskog jezika (retardare). Od sredine XX veka, počinje da se pojavljuje u slengu i tek tada poprima uvredjivo značenje.

Iako su reči “moron”, “imbecil”, “idiot” takođe, bile reči nekada medicinskog značenja, opisijući koeficijent inteligencije ispod standardnog, danas se one koriste u svakodnevnom govoru, bez kontroverzi koje obavezno prati reč “retard”. Ben Zimer, kolumnista iz Vol Strit žurnala, ima zanimljivo zapažanje koje donekle objašnjava ovaj fenomen: “Reči kao “moron” i “imbecil”, iako potiču iz psiholoških istaživanja, ubrzo su izašle iz naučnog govora jer su postale sinonimi za “budalu”. “Retard/retardiran” je daleko duže potrajao kao naučni izraz dok ga nisu zamenile reči sličnog značenja kao “intelektualno onesposobljen”. Tako da mislim da je bilo mnogo više vremena da reč “retard” vodi dupli život, i kao medicinski termin i kao termin u svakodnevnom govoru, što je učinilo mnogo očiglednijom uvredom.”

Današnjicu je obeležilo i nešto što se zove politička korektnost. A političku korektnost sve češće spominju kao fenomen koji je otišao predaleko. Tema kojom se bavimo ovde, takođe, potpada pod političku korektnost i o njoj kao takvoj se vode diskusije – Šta je ne/prihvatljivo od izraza? Šta se poručuje pravilnom/nepravilnom upotrebom određenih reči? Kome su namenjene?

Mnoga udruženja i organizacije rade na tome da se podigne svest i jezik učini manje toksičnim za razne grupe ljudi koje vode borbu sa stereotipima i generalizacijom, te pogrešnim shvatanjem njihovih zalaganja. Jedna od većih prekretnica na ovom polju, bio je Rozin zakon iz 2010.godine kojim se transformisao zvanični jezik i termini. Roza Marselino je devojčica rođena sa Daunovim sindromom, a njena porodica je bila inicijator ovog zakona. Oni su uspeli u nameri da se trajno izbaci iz upotrebe “mentalno retardirana osoba” i zameni sa “osoba sa intelektualnim invaliditetom” (mental retardation / intelectual disabilty). Takođe, termini idiot, imbecil i moron, koji su ukazivali na stepen IQ-a, zamenjeni su terminima: duboki, teški i umereni nivo intelektualnog invaliditeta. Sve van medicinskih okvira može različito da se tumači. Dakle, uopšte nije bitno kome ste namenili pogrešnu reč, koji je vaš doživljaj nje i kojoj grupaciji se obraćate, ako je koristite u pežorativnom smislu, sa namerom da nekog uvredite, ponajviše ćete uvrediti upravo one koje u tom trenutku i nemate na pameti.

Svemu ovome je prethodila druga borba koja je imala za cilj da se ljudi bolje osećaju u direktnim kategorizacijama, a to je “prvo osoba” način govora. Veruje se da je prvobitno iniciran u ustanovama koje su brinule o mentalnom zdravlju u SAD, osamdesetih godina u vreme AIDS aktivizma. Jedan deo Denverskih principa glasi:
“Mi osuđujemo namere da nas etiketiruaju kao žrtve, termin koji implicira pasivnost, bespomoćnost, i zavisnost o brizi drugih. Mi smo “Ljudi sa AIDS-om”.
Ovo objašnjenje nosi suštinu ispravnosti ovakvog obraćanja. Umesto da osobu označimo kao “šizofreničar”, “epileptičar”, “invalid”, i time ih jednostrano odredimo onim što je samo deo njih ali ne i oni sami, treba koristiti prvo “osoba” a zatim bolest/stanje/poremećaj. Na ovaj način, toj osobi se obraćamo uvažavajući njenu ličnost nezavisno od bolesti/stanja. Takođe, treba izbegavati termine koji su u rečenici epiteti, kao na primer: defektan, dementan, retardiran, abnormalan… Nazivanje osobe koja je u komi ili vegetativnom stanju, biljkom, takođe, je uvredljivo jer na taj način dehumanizujete tu osobu.

S druge strane, eufemizmi su u modernom dobu prihvaćeni od strane većine ljudi koji nemaju veze sa bilo kakvim invaliditetom, ali ga vide kao nešto negativno i uporno pokušavaju da ga ulepšaju i promene mu prizvuk. Ova pojava se takođe povezuje sa već pomenutim terminima “moron”, “imbecil”, “retard” koje su imale svoj medicinski život, a koje su postale uvrede onda kada su ljudi odlučili da ih tako koriste. U potrebi da se nađe prihvatljiva reč, koja će nekako zaobići “invalidnost” jer je opšta pretpostavka da je to nešto uvredljivo, izrodili su se eufemizmi, koji su u istoj meri kontroverzni kao i uveliko izbačeni termini iz upotrebe. Razlog ovome su upravo osobe koje imaju neku vrstu invaliditeta, ali se ne prepoznaju u: “specijalne/posebne potrebe”, “sa izazovima u razvoju”, ili neke engleske reči kao: “handicapable”, “differently abled”… Postoji, takodje, takozvani “ableism” koji opisuje sve fenomene vezane za ljudi sa različitim vrstama invaliditeta i to kako ih društvo koristi i doživljava.

Opšte stanovište je da postojanje eufemizama ukazuje na potrebu da se realna situacija zašećeri, a to dalje znači da je ista ta realnost previše teška da bi je nazvali pravim imenom. Ja sama, kao majka deteta sa invaliditetom, često koristim “specijalne potrebe” ili “dete sa posebnim potrebama” iako, reći će mnogi, svako dete ima iste potrebe. A ja se možda ipak ne bih do kraja složila sa tim, jer pored uobičajenih stvari koje oba moja deteta, kako zdravo, tako i bolesno, zahtevaju, Nikola ipak ima specifične potrebe. Drugačije se hrani, drugačije se ta hrana priprema, iziskuje drugačiju negu, ima veću potrebu za redovnim specijalističkim kontrolama, ne koristi čula kao zdrava deca, dakle njegove potrebe jesu drugačije. Možda “specijalno” i “posebno” nekom para uši, ali lično, ne doživljavam uvredljivo. Uporedo koristim i “dete sa invaliditetom” kao mnogo korektniji izraz. A prvi put sam počela da razmišljam o svom doživljaju nekih izraza i to kako ih upotrebljavam, posle odgledanog TEDx govora Stele Jang, koji toplo preporučujem jer je skrenula pažnju na toliko bitnih stvari, i na jednu jedinstvenu perspektivu koja nam može pomoći da proširimo svoje vidike.

Složićemo se, na kraju, da je problem zapravo u stigmi koja se vezuje za ljude koji su na bilo koji način drugačiji od nas. Sve polazi od nerazumevanja, od pogrešnih pretpostavki, od potrebe da u situaciji u kojoj potencijalno možemo nekog da uvredimo, jednostavno okrenemo glavu. Ono što je svakako mnogo ispravnije jeste da postanemo svesni problema koje imaju različite grupacije ljudi i da zajedno stvaramo jednu pozitivnu klimu za promene. Na taj način ćemo postati društvo koje je odgovorno i empatično, spremno na različitost, na prihvatanje drugačijih od sebe.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s